Уводник

Пошто је срушен московски центар светског комунизма, диригентску улогу преузео je Брисел, у коме су се већ налазили извршни органи Европске уније и Главна команда НАТО-пакта. Тако је Брисел пoстао ново седиште светског Политибироа (М. Тачер), што је разлог да се данас говори о „евроатлантском бољшевизму“. „Нови светски поредак“ (глобализам) преузео je улогу „пролетерског интернационализма“, а уместо „диктатуре пролетаријата“ добили смо диктат тржишне привреде, где главну улогу играју свемоћне мултинационалне компаније и њихови власници који – помоћу плаћеног парламентарног лобија и великих изборних донација, што су легализоване форме западњачке корупције – озбиљно утичу на политику Запада. Једину озбиљну опозицију „новом светском поретку“ чине данас Русија и Кина, заједно са још три чланице економске асоцијације БРИКС.

У земљама транзиције (ово је уобичајен назив за државе сада већ бившег комунистичког режима који је нестао заједно са »хладним ратом«, падом »берлинског зида« и демонтажом некадашњег Совјетског Савеза и СФРЈ) избили су на површину многи проблеми који су у једнопартијском систему били деценијама вешто прикривани, минимизирани или табуизирани.