Теорија и пракса превођења

U cilju dokazivanja da planski jezik kakav je esperanto može u potpunosti da izrazi sve što i nacionalni jezici, njegov tvorac Lazar Ludvig Zamenhof (1859-1917) је, osim poezije posvetio veliki deo svog radnog elana i prevođenju. Pored Starog zaveta preveo je na esperanto još deset značajnih književnih dela iz svetske književnosti. Мeđu njima se nalaze pet drama: Šekspirov „Hamlet“ (Hamleto), Gogoljev „Revizor“ (Revizoro), Geteova „Ifigenija na Tavridi“ (Ifigenio el Taurido), Šilerovi „Razbojnici“ (Rabistoj) i Molijerov „Žorž Dandin“, zatim Andersenove „Bajke“(Fabeloj), četiri romana: Dikensov roman „Životna borba“, (Batalo de l‘ vivo), Hajneov „Rabin Baharah“ (Rabeno Baharah), Šolem Alehajmov „Gimnazija“ (La gimnazio) i „Marta“ (Marta) poljske autorke Elize Ožeško.

Prevođenje se može ubrojiti u neveliki niz ljudskih intelektualnih delatnosti koje se smatraju veoma starim (Sibinović, 1983: 7). Izvesni autori kažu da se o prevođenju piše skoro dva milenijuma (Gutt, 1989: 75), a prema literaturi, prevođenje ima dugu tradiciju i predstavlja jedan od relevantnih oblika komunikacije između pripadnica i pripadnika različitih jezičkih miljea (Sibinović, 1979: 7). Upravo se u literaturi ističe da je XX vek bio vek prevoda, kao i činjenica da bi se onda „s podjednakim pravom druga polovina toga veka mogla […] nazvati poluvekom teorije prevođenja“ (Janićijević, 2001: 36). Drugi autori takođe ističu drugu polovinu XX veka kao relevantnu za teoriju i praksu prevođenja, ali ne izostavljaju ni vreme između dva svetska rata (Nemanjić, 2003: 27). Međutim, iznosi se konstatacija da se „tek u novije vreme javlja […] veće interesovanje za probleme prevođenja i prevodilaca“ (Rajić, 1981a: 5), kao i zapažanje da je prevođenje tretirano „[…] sa više gledišta i na više planova: najviše književno-dijahronom i teoretsko-sinhronom“ (Polovina, 1992: 43).

Предмет истраживања у овом раду су особености употребе и функционисања палете боја у стваралаштву Сергеја Јесењина, дефинисање њене философско-поетске парадигме путем упоредне анализе употребе боје као средства уметничког израза за преношење осећања или слике света (на руском – цветопись) и уочавање основних тешкоћа са којима се сусрећу говорници српског језика при превођењу руских представа везаних за симболику боја.

Свако од нас има свог Јесењина, као што има и свог Пушкина, Андрића, Црњанског. Ја имам своја два Јесењина: једног као и сваки други пасионирани читалац, другог као стручњак из области научне русистике. Један се без другог не да замислити: први по природи ствари претходи другом: пажљиво ишчитавајући песму по песму, застајкује на оним местима која катарзично доживљава, бележи их и препушта стручном русисти.